АРХИВА:

ИЗ ПЕРА ГЛАВНОГ УРЕДНИКА

НИЈЕ КОЛЕКТИВНИ УГОВОР КРИВ
Сеп. 2008

ЕВО ОПЕТ НАМА МУКЕ
Авг. 2008

И ОНИ КОНАЧНО О РАДНИЦИМА...

ДАJTЕ ПОСЛА И ЗАРАДЕ

Зашто стотине милиона, углавном сиромашних и младих (радно слособних) људи широм света сања амерички сан? Они сањају да ће имати породицу, посао, зараду, слободан викенд, летовање, кућу и аутомобил. У САД урађене су бројне студије, које доказују да је веома добро да се сваких пет година промени фирма, па и град у коме се живи.
Више од 40 милиона Американаца користи ову могућност. Ту могућност до скора суимали и становници Европске Уније, данас је скоро и немају,
На нашим балканским просторима до пре две деценије, амерички сан је био реалност. Било је посла, плата, станова у скоро свим регијама и градовима. Данас је тако нешто немогуће, остало је мало избора. Радно место није више осигурано за цео радни век, а ни плате више нису сигурне. Неко их добија редовно, неко после више месеци.
Многи синдроми вребају становништво широм Балкана, а можда највише на нашим просторима. Незапосленост више није само економски, већ и психолошки проблем. Стотине хиљада очајника, који су остали без посла не види излаз, ни у земљи ни у иностранству, а властодржац само тера своју песму "мала и средња предучека су будучност".
Она то свакако јесу, али не за све нас, само за изабране. Не може обичан очајник, који данима гладује и нада се било каквом послу и платици, да размишља о глобалној политици инвестирања моћних финансијских институција из богатог света. И не би се могло рећи да су реформе на нашем поднебљу убрзане или да су застале оне су пре би се могло рећи параноичне и са собом носе страх и беду, што поприма облик приличне патологије код највећег броја грађана.
Притиснути бедом, очајем и надом људи пролазе кроз тешка депресивна стања, повећава се криминал, суицидност, а младе генерације више ни не размишљају о останку у својој земљи, код својих најближих; они хрле ка остварењу америчког сна, тамо негде далеко, надајући се да их тамо чекају раширених руку.
Привреда у земљи је у колапсу. Мало је радних места. Јавни системи још како тако и функционишу, Притисак политичара на директоре јавних система ради упошљавања углавном млађих радника, је велики. Захтеви из света усмерени су на смањење јавне потрошње, а то значи и броја запослених у јавним системима.
Питам се шта ће бити када једног дана почну да се смањују зараде у јавним службама и предузећима? Да ли ће доћи и до отпуштања великог броја запослених? Да ли ће и јавна предузећа доживети тешку судбину стотине других предузећа и бити затворена, продата... и зато се све гласније чује вапај армије очајних дајте нам посла и зараде!

ПОЗИВ НА УТАКМИЦУ
ПОД ЈЕДНАКИМ УСЛОВИМА

Оиндикат запослених у комуналностамбеној делатности сматра да у процес власничке трансформације па и приватизације јавних предузећа, које су основале локалне самоуправе, не треба ићи док не буде промењен Закон о средствима у овојини Републике Орбије из 1996. године. Тим законом привреди и грађанима одузета је значајна имовина која би ускоро новим Законом о имовини локалне самоуправе требала да им се врати.
У синдикату комуналаца сматрамо да лошто се ради о вредној имовини са процесом реструктурирања јавних предузећа треба застати и тај процес наставити тек после промене поменутог закона и када се стекну условида се на најбољи начин организују јавна предузећа која би користила и управљала вредном имовином.
О трансформацији власничких односа у јавним и јавнокомуналним предузећима већ одавно се шушка, у садашње време вуку се и (не)озбиљни потези. Сматрам да би и послодавци ујавним системима требали да се уједине у захтевуда се мора регулисати питање власништва над имовином локалних самоуправа и да се ко~ начно дефинише вредност оа којом ће се управљати или располагати.
У договору са представницима Скупштине града, нека јавна предузећа, односно неке комуналне услуге могле би да уђу у процес приватизације или буду уступане по принципу концесије. Лично мислим, а на основу искуотава развијенијих земаља у Европи, да не треба журити, а можда нити улазити у процвс приватизације јавнокомуналних предузећа.
Зашто? Па зато што многи указују да је Иови Сад велика корпорација и да има шансу да убрза процес ревитализације привреде и смањује број незапоолених. Исто се односи и на јавна предузеће чијије град оснивач. Зашто би нешто што носи предзнак државног капитала продавали па да то затим носи предзнак лриватног капитала? Да ли ће то бити гаранција квалитетнијих комуналних услуга?
Јавна предузећа у Новом Саду су такође имовина града и њима је поверена велика вредност имовине грађана. Сматрам да челници у градској власти треба да размишљају у правцу како ту вредну имовину сачувати и увећавати, а не распродавати. Када се створе услови за здраву тржишну утакмицу државни и приватни капитал пронаћиће начинда се удруже ида заједнички функционишу на нашем великом тржишту. Град треба да обезбеди амбијент да јавна предузећа грађана равноправно уђу у тржишну утакмицу са приватним капиталом.
У том омислу пледирам да челници града почнуда обезбеђују критеријуме ко и под којим условима може да се бави неком комуналном делатношћу. Треба стварати амбијент за тржишну утакмицујер зашто би неко на пример, садашњи државни капитал ЈКП "Водово и канализација" претворио у приватни? Зар би се тиме елиминисала реч монопол? Такво јавно предузеће бави се делатношћу од јавног интереса и не може се говорити о државном ил лриватном монополу. Уосталом о монополу могу да разговарам, али не када се ради о интересу града и грађана да на најбољи начин решавају неку своју животно важну потребу.
Зашто стотине приватних аутопијаца не може да конкурише аутопијаци на новосадској Најлон пијаци? Зато што пијаца још није приватизована и зато што на ту пијацу долази највећи број посетилаца.Град треба да наставида се брине о потребама грађана и да ствара амбијен у коме ће приватни капитал моћи да се удружује са државним.Није тачно да све што носи ознаку државног капитала не ваља! Функционисање јавних предузећа у Новом Саду већ деценијама доказује да је пронађена права формула за потребе привреде града и ширег окружења како јавна предузећа треба да функционишу.
Највећи број тих предузећа приходе за зараде запослених, па и за инвестирање, зарађују сами, а истовремено минимално користе средства из буџета града. Уосталом средства из буџета града за неке послове, уколико се не усмере ка сопственом јавном предузећу, морају да се дају неком другом, приватном.
Најлепше је из државног предузећа формирати сопствено, приватно предузеће, које Ле се бавити истим пословима као и претходно, па затим узимати велики новац и усмеравати га у приватне токове. На овакав начин највише би изгубили грађани који савесно плаћају рачуне за комуналне услуге и надају сејош квалитетнијим комуналним услугама. Решење треба тражити у смеру очувања јавних предузећа и стварању равноправне тржишне утакмице измежу државног и приватног капитала, када сујавни комунални системи у питању.

ДИЈАЛОГ НАШ НАСУШНИ

Стара Грчка нам је оставила велико наслеђе, између осталог и институцију дијалога. Јер, дијалога је било и пре две и по хиљаде година.

Народ је у старој Грчкој одлазио у агоре, места предвиђена за разговоре. Ту се разговарало, причало и дебатовало, али увек кроз дијалог и сва дешавања су била усклађена са зрелошћу тадашње политичке културе и демократије. Тако нешто постоји и данас у модерним демократским друштвима.

Претходно написано, нажалост, не односи се на државу Србију, у којој дијалога као да и нема. Свако има свој фазон, свако спроводи своју политичку, економску или личну вољу и веровали или не јако смо се удаљили од демократије старе Грчке.

Вратили смо се у период празних прича и време непоштовања дијалога, у време када се држе говори а не поштује реч саговорника практично у време када се намеће само једно мишљење, које постаје доминантно у односу на неко друго.

Незрели политичари у нашем друштву не знају да дијалог није форма, већ да је он је садржај. Тај садржај одликује зрело друштво у коме се разговара, прича, али се и слуша туђа реч. Саговорник може бахато, са или без аргумената, да "сече" говор претходника, али је обавезан да уважава његов став, како не би слушаоце разговора довео у дилему.

Очигледно је да у бројним телевизијским емисијама, радиопрограмима и на страницама новина, данашњи квазиполитичари примењују принцип који провоцира, изврће или бежи од чињеница. Без постојања права на истину, покушава да победи противника...

У суштини, рекло би се да се ради о кризи истине, о превладавању неког новог начина понашања у свим сферама друштва, те се овакви разговори поспешују, па и добро плаћају. Што даље од правог дијалога то боље за некога! Ко мари што је реч далеко од истине, важно је народу говорити, убеђивати га да тако мора, а народ треба да је срећан што ситуација није и гора.

Многи разговори и полемике које се данас воде у нашем друштву (у парламенту, предузећу, у кући или кафани, на разним скуповима...) своде се на пуку бесмислицу, што је далеко од дијалога и оставштине старе Грчке, а тиме се удаљујемо и од истине и од добрих решења.

Како у таквим условима разговарати и кројити судбину развоја локалних самоуправа и опстанка јавних комуналних система? Очигледно да се због немара централне власти у Београду, локалне самоуправе морају окренути себи, те да своја добра што боље заштите и повере их на чување и управљање јавним предузећима која су основале. Неговањем правог дијалога, па и социјалноекономског дијалога са грађанима, власт би показала да овом друштву жели развој, и политички, и економски, а у тим оквирима грађани би могли хуманије и достојанственије да живе.

Имамо пример немачког града Дизелдорфа, који је као град и мања регија два, па и три пута економски развијенији од многих регија у Немачкој. У том граду становници живе изузетно лепо и држава то не жели, али не може да им то право ускрати. Пате се и грађани Марибора, Граца, Берна, Атине, Братиславе... али дијалогом покушавају да себи и неким новим генерацијама становника тих градова и регија обезбеде квалитетан начин живота, што је више од оног израженог у нашем апелу: желимо да живимо достојанствено у својој држави, у свом Новом Саду.

ПОНИЖЕНИ
И ОБЕСПРАВЉЕНИ

Синдром незапослености и јефтине радне снаге, који погађа земље у транзицији и неразвијене земље, није мимоишао ни Србију. Већ неколико година сведоци смо да се радници претварају у јефтину и најамну снагу новопечених капиталиста, који за мало новца добијају школоване, стручне и вредне раднике и на њима стичу огроман профит.
У овој држави не постоји социјални дијалог, не закључују се колективни уговори и не поштују се уговори о раду. Велики број грађана остао је без посла, а много их ради "на црно". Радници и они који су без посла, због непостојања правог тржишта рада, падају у апатију, влада безнађе...
И уместо да се призову памети и да схвате да не треба да буду јефтина најамна радна снага, они често нападају једину организовану структуру у друштву која штити њихове интересе синдикат. При томе заборављају да су и они део тог синдиката. И док неорганизовано чекају да неко уместо њих одради посао, то искоришћавају и злоупотребљавају послодавци.
Однедавно и држава стаје на муку обесправљених радника и већ месецима најављује да ће променити тек донесен Закон о раду и да ће те измене раднике ставити у још неповољнији положај (укидање минулог рада, топлог оброка, регреса...). И питам се докле ће тај свет рада трпети угњетавање? Докле ће радити за мало новца и са својим породицама живети испод сваког минимума достојанства?
Почетком ове године држава је уредбом насрнула и на зараде запослених у јавним системима и предузећима. Уместо да негује барем своје јавне системе, она покушава и овај део радништва да обесправи, осиромаши и сврста под ставку: јефтина радна снага.
Претварањем великог броја радника из јавних предузећа у јефтину радну снагу држава покушава да сачува, по њој, какавтакав социјални мир међу милионском армијом незапослених, преварених и обесправљених становника ове државе.
Боље би било да држава позитивним мерама чува јавна предузећа од пропадања и да поштовање колективног уговора постане позитиван пример за све области привреде и непривреде. И да се отварањем нових радних места и већим запошљавањем установе неки нови репери уз које би радници престали да буду јефтина и обесправљена радна снага. Овако, поред власника капитала, и држава као да покушава да створи још већи јаз између света капитала и света рада, што ниуком случају није пракса у развијеним и добро организованим друштвима у Европи.

ПРИВАТНИ МОНОПОЛ, НЕ

Све чешће људи у највишој власти наше државе изјављују да су јавна и јавна комунална предузећа монополистичка на нашем тржишту; да имају превелик број запослених који имају велике зараде... Да би се избегао монопол јавних предузећа предлаже се приватизација, смањење броја запослених и смањење зарада.
Зашто? Па зараде запослених у ЈП и ЈКП су много мање него у неким земљама у окружењу двоструко су ниже него просечне зараде у Хрватској и троструко од просечне зараде у Словенији. Не само што није коректно указивати на велике плате комуналаца, већ није лепо причати ни о монополу, јер он је настао природним путем, током деценија, зарад потреба грађана и привреде.
Шта би се десило када бисмо државну фирму (ЈКП) продали власнику приватног капитала? Зар тај не би одмах постао монополиста, са још већим захтевима према грађанима? Најновији пример у Новом Саду о пребацивања посла и новаца из државне фирме (ЈГСП) у приватну аутобуску станицу указује баш на тако нешто. Аутобуси и путници више не траба да иду на градску (државну), већ са новцем на приватну аутобуску станицу. Ко ли је то само смислио?
Сматрам да постоји спрега између државних функционера и власника приватног капитала и да раде на заједничком послу обезвређивања света рада, како би запослене свели на најјефтинију радну снагу у овом делу Европе. То чине уз вечиту причу о некаквим монополима и високим зарадама у ЈП и ЈКП и тиме скрећу пажњу са своје неспособности да покрену привреду и запосле милионско незапослено становништво.
Тврдим да запослени у јавним предузећима у локалним самоуправама зарађују своје плате, као и средства за развој. Локалне власти само у случају капиталних инвестиција издвајају новац из буџета за развој инфраструктуре. Зато није тачна тврдња да запослени у ЈП и ЈКП својим зарадама изазивају инфлацију, већ је тачно да то чини држава повећавањем зарада у својим институцијама и у ванпривреди, односно давањем свима онима који се директно финансирају из буџета.
Насупрот томе, запослени у ЈП и ЈКП добијају зараде кроз одобрене програме пословања и у складу са колективним уговорима, тако што се дефинише цена рада. Цена рада је код нас, комуналаца различита и у директној је вези са економском могућношћу предузећа, па имамо низ примера да је нижа у односу на уговорену.
У овом тренутку није добро говорити о приватизацији ЈКП зато што још увек постоји социјални моменат, који се провлачи кроз депрециране цене наших услуга. Држава нам разним уредбама и меморандумом онемогућава повећање цена комуланих услуга, а истовремено усклађује цене основних енергената са светским нивоом, што директно доводи до лоше економске позиције наших предузећа.
Када би комунална предузећа имала право на економску цену својих услуга, била би то најуспешнија предузећа у држави. Шта би се променило њиховом приватизацијом? Па нови власник сигурно не би пословао са депрецираним ценама, већ би у складу са логиком економије тражио профит, који би морали тада да обезбеде грађани.
И тада ће се показати колико је лош приватни у односу на такозвани државни монопол, јер ће се одмах изгубити социјални елемент у цени комуналних услуга, а питање је колико би се одржао квалитет услуга... Имамо низ примера из земаља у окружењу, па и развијених земаља, да није успела приватизација важних државних јавних предузећа.
И зато бих нагласио да ми, комуналци знамо да радимо, да зарадимо, да чувамо наша предузећа и да будемо од користи грађанима. Држава треба да престане да влада уредбама и да и нас, комуналце спречава у развоју. Сматрам да нисмо ми трн у оку грађанима (види се по проценту наплате комуналних услуга), већ државна администрација и лоши потези у вези са покретањем привреде, већим запошљавањем обесправљених у свету рада.
Истовремено истичем да је државна власт у сарадњи са локалним властима обавезна да грађанима обезбеди радна места и зараде од којих ће моћи пристојно да живе, па и да плаћају комуналне услуге, али и да брине о социјалним програмима за оне који нису запослени. То је главни посао људи на власти, а не да упиру прстом у зараде комуналаца, које су често такве да од њих једва може да се преживи.
Ми у Синдикату запослених у комуналностамбеној делатности борићемо се против приватизације јавних комуналних предузећа јер приватизација таквих предузећа ништа добро није донела свету рада ни у другим државама, већ само страх да ће се изгубити радно место и да ће драстично порасти цене комуналних услуга.

НЕ ПРИХВАТАМО ШТАП И ШАРГАРЕПУ...

... због тога што се држава меша само у контролу расхода за зараде комуналаца, а ништа не предузима да државне организације плате своја дуговања комуналним предузећима. Стопа наплативости комуналних услуга у неким општинама износи 5о одсто. На ту чињеницу држава не реагује.
Неколико нових законских прописа, који се односе на јавна комунална предузећа, није обрадовало комуналце. Од тих прописа они су очекивали да ће се створити повољнији системски и привредни амбијент за њихово пословање. Након измене Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, дошло је до веће централизације, ограничења и контроле пословања.
По мом резону, комунална предузећа приходе остварују на тржишту, али и даље се наставља, досадашња пракса, да се општинске власти због политичких позиција, одлучују за непопуларну политику ниских цена комуналних услуга, мада су свесни последица на дужи рок за комунална предузећа.
Пошто су ЈКП прошле године постали порески обвезници, у складу са Законом о порезу на додатну вредност, то је још више угрозило њихову техничку ликвидност, а због ненаплаћене реализације услуга од крајњих корисника услуга, износ обрачунатог и уплаћеног ПДВ –а утицаће на финансијске резултате пословања.
Скоро сва јавна комунална предузећа имају заједнички проблем у вези неусаглашених прописа, а кубуре и са опремом и застарелом комуналном инфраструктуром, са високим степеном отписаности па ниске цене комуналних услуга и производа не обезбеђују ни просту репродукцију и не може се говорити о монополском положају ових предузећа.
Анализом је утврђено да је у већини општина наплата потраживања изузетно ниска. Што због лоше социјалне моћи становништва и све мање привредне активности, али и због чињенице да не постоје ефикасни механизми за наплату потраживања. Стопа наплативости у појединим општинама креће се између до 50 одсто, а посебан проблем јесте, већ више година немогућност наплате потраживања од државних организација, болница, војске, школства, здравства, приватизованих друштвених предузећа...
Према речима представника републичке Владе, политика зарада у јавном сектору засниваће се убудуће на реалном расту продуктивности, уз сагласност и контролу цена централне власти, и концензуса послодаваца и синдиката. То значи да ће пораст расхода за зараде у државној управи, јавним службама и јавним предузећима бити строго контролисан.
У вези са наведеним, комуналци се питају: зашто се држава меша само у контролу расхода за зараде, изједначава их са онима који су им највећи дужници, а ништа не предузима да државне организације плате своја дуговања комуналним предузећима?
Ово би био добар потез централне власти јер се пословање комуналних предузећа финансира из цене њихових услуга, односно она своје приходе остварују на тржишту. Комуналци сматрају да није решење да се радници само отпуштају и да се тако увећава армија незапослених, већ да се одређеним решењима и већом привредном активности треба смањивати број незапослених.
Недостатак новца сигурно да ограничава инвестиционе активности у бројним ЈКП , те се улагања углавном своде на текуће одржавање, што често не обезбеђује ниво просте репродукције.У синдикату комуналаца указујемо да се ненаменски користи део накнаде за уређивање и коришћење градског грађевинског земљишта, као и накнада за коришћење комуналних добара од општег интереса, а која су намењена обављању и развоју комуналних делатности.
Уосталом, сматрамо у Синдикату, да се у појединим општинама, комуналним предузећима не дозвољава подизање нивоа цена услуга ( или се одлаже за јесен ) нити за дозвољену и пројектовану стопу инфлације у 2006. годину, што додатно утиче на лошије пословање комуналних предузећа.Бојим се да неко жели вредна општа добра и значајна комунална предузећа да доведе " на просјачки штап" и тада их прода за багателу, што не иде у корист грађана нити привреде нашег друштва.

ДА НЕ ПИТА СТАРОСТ
ГДЕ ЈЕ БИЛА МЛАДОСТ

Већ дуже време убеђују нас да што пре уградимо бројна савремена и позитивна решења из Европске уније у наше законодавство и у начин нашег живота. По мени, једно од њих требало би да буде допунско, добровољно, приватно, или како би га већ назвали пензионо осигурање.
Становници економски развијених земаља већ деценијама путем приватних пензионих фондова штеде за своје "треће доба", за доба када више неће радити и када ће бити у пензији. На тај начин себи омогућавају допунске изворе средстава како би сачували стечени материјслосоцијални положај, јер пензије су све мање и најављује се да ће бити још мање...
Државе тих развијених земаља одавно су законима, едукацијом и здравом логиком усмериле раднике да током радног века штеде новац, за време када више неће моћи да раде. Зашто су то та друштва учинила а ми смо тек пред вратима тако нечега? Па зато што та друштва временски много раније прогнозирају да ће државне пензије бити све мање и на време су едуковала и убедила своје раднике.
Те државе су упозориле своје раднике да не рачунају много на државне пензије, јер све је више пензионера, а све мање радника који учествују у креирању државних (гарантованих) пензија. Код нас су тек почели да функционишу добровољни приватни пензиони фондови, а по мени то је изузетно добро и не треба сад чекати десет година да бисмо се уверили у то и да бисмо се ослободили неких лоших примера из прошлости.
Приватни пензиони (допунски) фондови су двоструко осигурани од стране државе и од стране осигуравача, па су ти фондови постали јаки и профитабилни инвестициони фондови. На тржишту капитала пензиони фондови и осигуравајућа друштва су укључени у развој привреде, а процес транзиције тражи присуство и оваквих фондова на тржишту. С друге стране лица која имају приватне пензионе фондове директно су укључена у тржиште капитала и могу да генеришу приходе веће од оних које нуде банке.
Лично сматрам да би послодавци и синдикати требало запосленима да омогуће да добију своје приватне пензионе фондове. Како? Договором или путем колективних уговора треба иницирати оснивање тих фондова и формирати их са скромним средствима, а сваки радник у складу са својим могућностима моћи ће да их увећава. Ти фондови су гарантовано преносиви на наследнике и не треба много размишљати зашто су добри.
Уколико послодавци у ЈП и ЈКП нису програмима пословања предвидели ова средства за 2007. годину када потпишу уговоре са осигуравајућом кућом, средства треба да обезбеде ребалансом програма пословања.
Немојте да се једног дана сетимо оне народне "да не пита старост где је била младост". Јер деценијама је радник у овој земљи имао скоро све обезбеђено, а нарочито пензије. Данас је у нашој држави време неког лошег капитализма (називају то транзицијом) када ни радна места нису загарантована, а најављује се да ће и државне пензије бити све мање.
Зато препоручујем да представници синдиката у ЈП и ЈКП што пре почну преговоре са послодавцима ради обезбеђења новца за иницијално фомрирање приватних пензионих фондова за запослене, да би их радници могли користити на најбољи могући начин током наредних година и деценија.
Уосталом, законодавац дозвољава да се за раднике и из средстава послодавца формирају приватни пензиони фондови, без додатних пореских обавеза, па зашто шансу не искористити и у систем нашег рада и живота увести савремена и позитивна решања развијених земаља?

СПРЕЧИТИ ИНФЛАЦИЈУ РАДНИХ МЕСТА

Већ дуже време размишљам и мучи ме питање да ли су промене и процеси који се дешавају у нашем друштву, као и пракса која је заживела у овом нашем, плуралном и за нас још увек "непознатом" и новом начину живота и одлучивања, донели народу нечег доброг због честих промена руководећег кадра у јавним предузећима?
У периоду од увођења вишепартијског система до данас, у нашим јавним предузећима промењено је у просеку четири до пет гарнитура руководећих људи. Практично, свака политичка опција која је дошла на власт није веровала претходницима, па је за директоре постављала своје људе. Ови су опет око себе формирали круг својих најближих сарадника...
Моја размишљања воде у правцу закључка да такав стил није био и неће бити прогресиван, да он води стагнацији а не развоју и да је то једна непотребна назадна појава када су у питању јавна предузећа. Једноставно, није створен континуитет у политици развоја предузећа јер се стално јављају неки нови "резови" у складу са новим идејама оних који долазе на власт и у руководеће структуре предузећа.
Због таквог начина понашања данас имамо предузећа са вишком запослених у секторима и службама који директно не учествују у пружању услуга грађанима. То је углавном нерационално и непотребно нагомилана радна снага, која нема баш неку лепу будућност у тим предузећима.
Пред нама је још једна изборна година. Пракса указује да се у таквим временима, по мени неконтролисано, упошљава нова и често непотребна радна снага. Тако нешто непознато је тржишној економији привредно развијених земаља.
Плашим се да се оваква пракса неће променити с обзиром да су за 2007. годину најављени избори на свим нивоима, па и на нивоу локалних самоуправа. Изражавам бојазан да ће 2007. довести до још већег запошљавања у непрофитабилне делове предузећа, што сматрам непотребним и погубним за предузећа.
Размишљам да ли би градоначелник Новог Сада могао својим одлукама да утиче на политичку свест људи на власти и руководилаца јавних предузећа да до овога не дође. Можда би једна од одлука могла да се односи на мораторијум на нова запошљавања у јавним системима града с обзиром да се најављују значајне промене у вези са бројем запослених у јавном сектору града, а на основу сарадње са консултантском кућом ЦСП из Берлина.
То ми даје још једном за право да констатујем да је Синдикат запослених у комуналностамбеној делатности имао право када се залагао, и још увек се залаже, за једно добро решење за јавна предузећа да се директори бирају, односно постављају, по јавном конкурсу те да је овакво решење требало уградити у Закон о јавним предузећима.
Избор директора по конкурсу у великој мери смањио би утицај политике у јавним предузећима, довођење и запошљавање политичких истомишљеника. Политика би остала тамо где јој је и местоу Управним одборима и скупштинским клупама, у којима би се у демократском дијалогу одлучивало и решавало о развоју јавних предузећа.

БЕЗОБРАЗЛУК

Радници колеге моје, читам неки дан како министри кукају јер су им плате мале, чак мање од плата њихових помоћника. Зато неки од њих најављују да ће сами себе препоручити за помоћнике министара...
Елем, пошто примају "мале" плате, они и даље указују са сузама у очима на "велике" плате у јавним предузећима и кажу да оне не би требало да буду такве јер угрожавају државне интересе, у сфери економске и финансијске политике.
Сачувај Боже, радници у јавном сектору ће упропастити циљеве министара и ову земљу уколико добијају иоле пристојну зараду од које могу само да живе или животаре.
И питам се одакле им онда виле, станови, предузећа, огромна имовина? Од плате? Зашто се они и њихове породице, зарад државних интереса, не одрекну тих "малих" плата ионако не живе од њих?
И шта радника брига за "малу" министарску или "велику" директорску плату у његовом предузећу. Па није он постављао ни једног ни другог на то место. Поделили су међусобно мнистарства и највећа предузећа. Радника интересује његова сопствена плата, од које ће он и његова породица да једва везују почетак и крај месеца.
Ови први могу да раде и џабе и неће умрети од глади, а радници морају да раде и чувају своја радна места да не би остали гладни и нашли се пред судом због неплаћених рачуна. Историја памти свакојака времена и режиме, па и ово време и ситуацију која је тренутно код нас, али сматрам да је то превазиђено време и да политичаре и економске моћнике треба "трасирати" према свету рада.
Уосталом, као што то раде богате газде у Европи социјални ред и мир и задовољство радника за њих су веома важни, јер тада ће лакше и без социјалних потреса реализовати своје економске и политичке амбиције.
Није добро, као што се ради у Србији, да они који имају све, узимају радницима и стотинама хиљада незапослених и оно мало што имају. Чини ми се да ако овако наставе ускоро ће оптужити раднике да краду сопствене плате и да оне треба да им се одузму или смање под сумњом да угрожавају државне интересе. Уобичајеним жаргоном каже се: безобразлук!

МИНИСТРЕ, НЕ ДИРАЈ ЗАКОН

Од момента сазнања да нови министар рада и социјалне политике у Влади Србије припрема нове измене Закона о раду, јер овај садашњи као даје превише права радницима, спопала ме нека зебња као председника једне велике и добро организоване организације синдиката. Скоро да ме је спопао страх као човека из света рада, који се примио дужности да као синдикални лидер брани и штити права запослених.
Сматрам да су зебња и страх оправдани, јер је у мом кратком мандату два пута мењан Закон о раду, а укинут је и Закон о радним односима. Што је много много је! Како која Влада дође на власт и нови министар за рад, одмах се приступа изменама Закона о раду и радници добијају све мања права. Па зар је то демократија министре? Што више избора, то мања права радницима.
Закон који је "прогурао" бивши министар Миловановић, функционер у синдикату АСНС, одузео је радницима многа права. Доласком "нашег" синдикалца Лаловића на место министра, поверовали смо да ће се нека права радницма вратити. Авај, овај наш "синдикалац" не само да није радницима колегама синдикалцима, вратио нека од одузетих права, већ их је дотукао новим законом.
Чак је претио да ће у свом мандату сачинити још рестриктивнији закон, а по мери власника капитала. Сва срећа по раднике, дошли су нови избори па он више није могао да остане у министарској фотељи са које брине о радницима.
И не знам сада, шта бисте Ви господине Љајићу, као новоименовани министар за рад, хтели да мењате у постојећем Закону о раду? Да ли желите да радницима вратите нека одузета права или по налогу некога желите да им права још мало скратите? Да ли настојите да из садашњег закона избришете и оно мало права, која радници имају и да их тиме преведете у робове рада и у новом облику европске глобализације претворите их у најјефтинију радну снагу на Балкану, о Европској Унији да и не говорим?!
И претходне минстре за рад посланике, а осећам да ће и Вас, "куповали" су на разне начине, власници капитала и па су законе кројили по њиховим жељама. Наравно зато како би им омогућили да смање трошкове пословања; да раднике плаћају по минималним зарадама и да их отпуштају и шиканирају по својој вољи.
Сасвим је нешто друго уколико желите да после неуспеле приватизације друштвеног капитала дате више простора политичарима да у најављеном процесу приватизације државног капитала добију више власти него што им припада и да се обрачунају са радницима, како би им радник био што мањи трошак. Све је провидно и знамо у Синдикату запослених у комунално стамбеној делатности, али и у великим јавним предузећима у Србији шта неко преко Вас министара задужених за свет рада, желите да учините. Ипак, треба да знате да ћемо и овај садашњи "осакаћени" Закон о раду бранити.
Немојте министре у Србији чинити још већу неправду запосленима и незапосленима. Немојте доносити прописе који ће, онима који раде, обезбеђивати минимналне зараде и минимална права, а онима који не раде омогућавати да живе што краће и да буду што мање на терету државе. Сматрам да није добро дирати у Закон о раду и немојте га "поправљати" на штету радника.
Уколико се ипак определите да закон мењате, дођите код нас у синдикат, па нас питајте тиме ће те питати раднике, јер ми неможемо да платимо колико то могу власници капитала. Ипак не заборавите да постоје и европска правила игре. Постоје Директиве, Конвенције и неки други прописи на које увек можемо да се, као свет рада, позовемо.
Немојте дозволити да "шминкањем" и овако рестриктивног закона, омогућите малом броју људи на власти и власницима капита да за себе и своје потомке обезбеде богатство, а милионима обесправљених запослених и незапослених, само сиромаштво. Тако нешто се у Европској Унији не чини, напротив тежи се социјалној правди и хуманом животу.
Према томе, уколи се одлучите да трошите новац из буџета зарад измена Закона о раду, предлажем да прво отворите социјални дијалог са синдикатом и светом рада. Можда ћете у том процесу успети да побољшате положај радника и обавежете власнике капитала, политичаре и директоре, да поштују радника и Закон о раду.

ЧУВАТИ ДРЖАВНУ
ИМОВИНУ КАО ЈАВНО
ДОБРО

Нешто размишљам да иако су јавна и јавна комунална предузећа у власништву државе, поједнинци из државне и локалне власти проналазе разне начине како би најпрофитабилније делове тих предузећа уступили појединим финансијским моћницима, а да при томе избегну добијање сагласности од надлежних органа власти.
Пре неколико година из ЈКП "Водовод и канализација" у Новом Саду издвојена је профитабилна делатност уградња кућних прикључака и ексклузивно је поверена једној приватној фирми, да би после годину и по дана ту делатност поново почело да обавља ЈКП ВИК. Пре више година и ЈКП "Чистоћа" је покушало неки дил са једном фирмом из иностранства, па је и тај покушај пропао, а да не набрајам колико милиона евра се одрекло ЈКП "Водовод и канализација" због неповољних услова враћања кредита.
Најновији пример небриге о државној имовини, која је равноправна са приватном имовином, јесте покушај одрицања неких челника локалне власти у Новом Саду од профитабилне делатности ЈГСП "Нови Сад", а односи се на међумесни аутобуски саобраћај (делатност градске аутобуске станице) и више од два милиона евра годишње.
И питам се чији је интерес (грађана, града и ЈГСПа сигурно није) да се без икакве накнаде овако велика количина новца прелије из државне у приватну касу? Да ли ће се власт убудуће, без обзира којој политичкој опцији припада, тако лако одрицати великог капитала и поверења грађана? Да ли ће наведени пример бити реалност овакве отимачине државног капитала, која нема везе са приватизацијом?
Подржавам ставове синдиката у ЈГСП "Нови Сад" јер они бране нешто што је добро за грађане, али при томе бране и сосптвену егзистенцију, коју неко покушава да им онемогући. Радници су забринути за радна места, за наставак живота и рада, а порески обвезници у граду су забринути за материјални положај, јер евентуално поскупљење услуга превоза и укидање повластица у превозу може да им загорча живот.
Сматрам да је неприхватљиво да град као оснивач тежи да се сам одрекне делатности и новца од сопственог јавног предузећа. Евентуалну одлуку о одрицању од делатности пружања саобраћајних услуга одборници у Скупштини града треба да потврде кроз елаборат о оправданости овакве одлуке и тек тада огромна количина новца може бити уступљена приватнику, али опет не без надокнаде, валидног уговора, односно компензације грађанима.
Давно смо у синдикату закључили да пре приватизације било којег јавног система треба обавити власничку трансформацију. Значи или рећи да је неко или нешто државна својина, или капитал предузећа исказати кроз акције и дефинисати коме колико акција (капитала) припада. Тек тада и уз образложење да је за град и грађане корисна нека приватизација може се ући у процес приватизације.
У случају ЈГСП "Нови Сад" и МАСа то није учињено и чини ми се да се ради о показивању силе локалних политичких моћника и покушају насилног одузимања профитабилне делатности једног државног (јавног) предузећа у Новом Саду. Мислим да би у овом случају требало да буде посла за јавног правобраниоца, полицију и друге правосудне органе и није ми јасно због чега јавни правобранилац није већ реаговао ради заштите државне имовине и у циљу анимирања истражних органа?

ДОСТА СМО
(РАС)ПРОДАВАЛИ

Јавна и јавна комунална предузећа налазе се на прагу значајних промена већ на почетку 2007. године и тај, како се најављује, неумитни процес, потрајеће више година. Хтели ми то или не, до великих промена у власничкој структури јавних предузећа ће доћи, али од тога не треба бежати, већ као грађани, радници и организовани синдикати за тај процес треба да се припремимо.
Све оно што се дешавало у току власничке трансформације друштвених предузећа – приватизације, закуцало је и нама на врата. Популарно названо реструктурирање јавних предузећа већ је у току, а промене се најављују и за предузећа којима је оснивач Република, и за она којима је оснивач локална власт (град, општина).
Неумољива је чињеница да ће само грађани у сарадњи са синдикатима и запосленима моћи да имају какавтакав утицај на статус својих јавних предузећа, уколико желе да задрже цену и квалитет комуналних и осталих услуга. Држава је већ дигла руке од бројних таквих предузећа и само настоји да их што боље "уда" за домаће или иностране инвеститоре.
У синдикату комуналаца противимо се таквој вулгарној приватизацији нечега што су генерације наших грађана стварале. Сматрам да наша јавна и јавна комунална предузећа могу да опстану и у тржишној привреди, а на задовољство запослених и корисника наших услуга. Потребна је мала подршка државе и локалних власти у виду додатних законских решења и јасно конципиране националне стратегије у овој области.
Мислим да у складу са захтевима иностраних инвеститора и настојањима (моћи или немоћи) људи на власти, треба пронаћи заједнички интерес, посебно за јавна комунална предузећа, која ће моћи да опстану у тржишном начину пословања. Бесмисленмо је говорити о монополу у области комуналне привреде, јер неке од тих услуга су виталне за грађане и привреду без обзира да ли се нуде и реализују из приватног или јавног сектора. Једноставно без њих нема живота.
Од нас, у синдикату, радници и грађани очекују да штитимо њихове интересе. Ипак, када дође време за нове изборе, они гласају за кога хоће и синдикат на трен забораве. После избора опет гласно траже од синдикалаца да штите њихове интересе у области рада, зарада, здравствене заштите, заштите од технолошког вишка итд., а грађани од нас очекују квалитетне услуге уз што нижу цену тих услуга. У том правцу и уз такву чињеницу синдикат треба да се прилагоди деловању у неким новим условима рада.
На овако нешто упућују нас поруке колега из других синдиката (НИС, ЕПС, ЖТО, Телеком...) који страхују да нас не задеси мађарски или бугарски синдром лоше приватизације јавних предузећа, када је после приватизације дошло до отпуштања радника и знатног повећања цена енерегије и услуга. Синдикати јавних предузећа у Србији сматрају да је републичка Влада лош власник и управитељ и да грађанима Србије нуди лош модел приватизације јавних предузећа, што се коси са националним интересима, и садашњих, и будућих генерација.
Из синдиката ЕПСа поручују да постоје прихватљивији и хуманији модели приватизације, са којима се ми, у синдикату комуналаца, слажемо и залажемо се да у моделу ограничене приватизације законом треба регулисати начин управљања садашњим јавним предузећима. По мени, не треба даље снижавати ниво права запослених у радноправном законодавству. Либерализација радних права у Србији се одвија у условима ниске привредне активности, великог броја незапослених и великог сиромаштва, а истовремено без рационализације и реорганизације упослености и трошкова у државним институцијама и без економске стратегије на националном нивоу.
Лично сматрам да смо на плану обуке у синдикату током протеклих неколико година много урадили и да смо начинили велики корак када је у питању стручно обучавање нашег чланства. Рекао бих да су челни људи нашег синдиката и људи који воде синдикат комуналаца у Новом Саду, добро обучени, чак међу обученијим у Србији, па и у ширем окружењу.
И током 2006. године начинили смо велики корак ка будућности, јер промена се не плашимо, о њима јавно говоримо и припремамо се стицањем знања за нека нова времена. Не плашимо се ни најављене приватизације или некакве трансформације. Желимо праведан однос власти према корисницима наших услуга и запосленима у јавним и јавним комуналним предузећима. Тај део посла треба да одраде они за које народ гласа на изборима, јер наша предузећа могу да остану и даље наша, на обострани интерес оснивача, запослених и грађана.
Свим запосленима у јавном сектору Новог Сада и осталих градова и општина, корисницима наших услуга и оснивачима наших предузећа желим још једну мирну и успешну пословну годину, а члановима нашег синдиката мир, љубав и здравље у нашим породицама.

ДАЛЕКО ЈЕ АМЕРИКА

Већ дуго нас многи убеђују у позитивне ефекте тржишне економије, као покретача развоја привредног система неког друштва. Од увођења тржишне економије код нас, преко ноћи, баш и не видим неке позитивне ефекте. Можда ће они бити видљиви кроз десет, петнаест и више година, али у садашњем времену, мало којем ојађеном транзиционом губитнику неће.
Ево и најновијег примера (а води се жестока полемика у граду и Покрајини) изградња приватне међуградске аутобуске станице (МАС) у Новом Саду и жеља власти да укине функцију садашње показују нам колико и коме вреди брзо увођење тржишне, пре бих рекао либералне економије. Новоуспостављени власници капитала (бизнисмени) боре се против монопола државе, а истовремено желе да део државних фирми "приволе" себи и да успоставе приватни монопол, зарад сопственог профита. Они профитирају, а грађани плаћају, до сада државном предузећу, а од сутра приватнику. Да ли је то тржишна економија? Е, далеко је Америка...
Повике чланова републичке Владе да су ЈКП монополисти и да их треба приватизовати, разбуцати, уништити... нису добродошле. Многи у свету су на овом испиту пали и никада се више нису вратили на политичку сцену у тим државама. Грађани не заборављају!
Политичари на власти, који се у овом тренутку залажу за укидање садашње локације и функције новосадске МАС, греше. А и синдикат није против приватизације и конкуренције. Још једна, па и две нове међуградске аутобуске станице у Новом Саду добро би дошле превозницима и грађанима. Ми у синдикату смо против одузимања нечега што је друштвено корисно, што је државно власниство и што добро функционише, не исказује вишкове запослених, и превођење тога у приватни бизнис у нешто што неће грађанима бити корисно.
Грађани су се већ изјаснили, а и ми у синдикату указујемо да нисмо против конкуренције, ко има нека гради и запошљава, само нисмо за укидање фирми, отпуштање радника и дуга непотребна пешачења грађана
са нове (приватне) до садашње (државне) локације МАСа. Грађевинско земљиште у власништву државе, доказано је, може бити профитабилно и од општег добра, а оно које је приватизовано још се није доказало. Можда би нетржишним пословањем (приватним монополом) то могло да постане, али о томе ћемо други пут.
Поред размишљања о монополистима и немонополистима, "нови начин привређивања, са свим експертима" донео нам је и профилисано "тренирање строгоће директора" у бројним предузећима, и у оним приватизованим и у још увек јавним (државним) предузећима. Негативни тренд стварања јефтине и обесправљена радне снаге, из већ промашеног капитализма, имплементира се у наша предузећа.
Директори, које постављају политичари на власти, понашају се као власници фирми и не поштују колективне уговоре, желе да постану власници свега, па и радника. Е, то не може, јер постоји Закон о раду и постоји колективни уговор. Префињеним одабиром својих послушника, и у сарадњи са политичарима на власти, државни директори долазе до велике власти и могу раднику да умање зараду, а да му не дају писано образложење.
Већ тим потезом крше Закон о раду и доводе себе у ситуацију да оду на суд. Па и дете кад истучеш, кажеш му због чега је кажњено, да грешку не би поновило. Само да истакнем данашњи начин кажњавања радника умањењем плате виђен је пре сто и више година, и од тог начина беже сви власници капитала у Европској унији.
Ми у синдикату кажемо: може се раднику због неурађеног посла или нерада умањити зарада, али уз културно писано образложење, да би радник знао шта не сме да ради и како би могао да се, због неправде, суди са директором.
Желим уједно да подсетим директоре у ЈП и ЈКП Новог Сада, као и одборнике у Скупштини града, да на време донесу и усвоје програме пословања ЈП и ЈКП за 2007. годину да се не би десили, као и у прошлој години, да радници остану без 30, па и више процената зарада. Да не буде опет појео вук магарца, а нико није крив. Сматрам да је данас заиста тешко бити радник јер нико не цени његов рад, а уз узвике "идемо у тржишну утакмицу" цеде из тог радника последњи зној и настоје да га што мање плате. Чак га и "часте" зарадом умањеном због сумњивих разлога...
У програмима пословања ЈП и ЈКП не треба заборавити средства за топли оброк и регрес за годишњи одмор, превенцију и лечење радника, радничкоспортске игре и све што колективни уговор налаже. Ми у синдикату нисмо против пословања на принципима тржишне економије, али тражимо да директори поштују колективни уговор и радника као личност, као грађанина, члана друштва...

ЗБОГ КОЛЕКТИВНОГ
УГОВОРА ВРЕДИ
ШТРАЈКОВАТИ!

Синдикат је, по Уставу Републике Србије, Закону о раду и на основу препорука Међународне организације рада, али и праксе развијених земаља Европске уније, значајан чинилац у уређивању и функционисању односа између света рада и света капитала. Ту своју улогу синдикат остварује кроз социјални дијалог на националном и локалном нивоу, али и код послодаваца. Основни вид социјалног дијалога на нивоу предузећа и установа остварује се кроз колективно преговарање и закључивање колективних уговора.
Улога синдиката на вишим нивоима организовања треба да се огледа у утицању на системске прописе, којима се уређују радни односи, заштита и безбедност на раду, социјална политика и социјална заштита, што је природни простор за рад и деловање синдиката.
У 2005. години Синдикат запослених у комуналностамбеној делатности наставио је успешну реализацију програмских активности. Била је то година у којој смо се борили за права по основу закљученог колективног уговора, али и борбе за очување јединства нашег чланства. Нисмо имали дилему шта треба да урадимо. На основу јасно трасираних циљева препознавали смо сопствене могућности деловања и инсистирали на социјалном дијалогу са оснивачем ЈП и ЈКП и директорима јавних система у Новом Саду.
У тим својим настојањима зацртали смо пут даље реформе нашег синдиката у коме је изузетно важан људски ресурс људи, који ће водити наш синдикат у предстојећим годинама и кроз најављене промене, па и приватизацију неких јавних предузећа. Ми, у нашем синдикату, залажемо се да јавна предузећа које оснива локална самоуправа остану у већинском власништву оснивача, значи грађана Новог Сада, и да као таква доживе власничку трансформацију и докапитализацију, ради развоја комуналних система.
Сам крај 2005. године запослени у комуналностамбеној делатности обележили су успешно организованим и одржаним изборима у синдикалним организацијама, што указује да ће овај синдикат и у наредним годинама носити епитет једног од најбоље организованих, те да неће дозволити да буде на маргинама значајних промена у области комуналностамбене привреде.
Избори су показали да је већини председника из претходног мандата чланство синдикалних организација указало поверење да и даље воде запослене кроз бурне воде транзиције. Уколико статистика показује да је око 85 одсто чланства синдиката из комуналностамбене делатности Новог Сада изашло на изборе и гласало, сматрам да је то доказ да је чланство препознало људе којима указује поверење да га и у наредном периоду заступају пред послодавцима.
Већина синдикалних кадрова у нашој делатности едукована је и оспособљена да заступа запослене пред светом капитала и то је још једна гаранција за ефикаснији рад нашег синдиката. Желим да истакнем да се синдикална борба за радничка права у великој мери изменила у односу на претходне године и да је прошло време синдикалних лидера, који су радничке проблеме решавали "галамом и халабуком" и ко зна чиме још. У будућој синдикалној борби за остварење права радника биће нам потребни аргументи, знање и људи који ће тим аргументима моћи да парирају послодавцима.
Најављују нам нека нова, тешка времена и зато нам је потребно јединство у нашој делатности, а посебно у синдикату, с обзиром на тежње власти и послодаваца да радницима права сведу на минимум, а обавезе на максимум.
Пред нама је период у којем треба да буду закључени колективни уговори код послодаваца и то је основни задатак оних који су бирани у руководства синдикалних организација. Колективни уговор је гарант за очување стечених права, то је документ за који вреди прибећи и штрајку, као последњој мери синдикалне борбе, уколико оснивач јавних предузећа или послодавци не искажу вољу да их закључе са запосленима.
Свим члановима Синдиката запослених у комуналностамбеној делатности Новог Сада и запосленима у јавним предузећима града који нису синдикално организовани, желим много успеха у раду, зараде у складу са колективним уговором, а свима нама и члановима наших породица мало више среће и здравља у 2006. години.